Ovo mi je dosad najzahtjevnija izložba. I najintimnija. Čak sam morala i razmišljat:).

Naime, zaključeno je kako je najbolje da sama napišem neku uvodnu riječ kako bih vam i verbalizirala tematiku. Nit vodilja vezana je uz završetak faksa, a time i jednog životnog razdoblja. Ne, to ne znači da ću postati ozbiljna:). Samo zaokružujem. Rezimiram. Bilo mi je potrebno. Neka zatvoriti, a neka otvoriti vrata. Nadam se da to i činim..

Željela sam opisati važnije svoje uloge, nešto što jesam svakoga dana. Kćer, prijatelj, razigrano neozbiljno dijete, ozbiljan poslovan čovjek:), foto nešto, ..sestra(?). Jer svi smo mi, manje-više, oboružani mnoštvom tih nekih svakodnevnih uloga pa nam se ponekad dogodi da zaboravimo onu jedinu, najljepšu. Onu ljubavnu. Maločas mi je palo na pamet da sam možda željela napraviti ovakvu izložbu baš zato da probam vidjeti koja sam ja najviše od tih svih. Odgovor je pomalo eteričan..pomalo ne vizualan.. Doživljajan? Neka ostane otvoren…